Praznične bitke ili Kad se pošteno naradiš pod praznicima
Kad prođu praznici, onda ću…
Iskreno, nisam neki tip od tradicije. Ne moram da umotam sarmu, ali je motam.
Ne moram da pečem kolače, ali ih pečem.
Ne moram da ukrasim kuću, ali i to radim.
Ne moram ja ništa, ja sam se namorala.
Namoravam se zadnjih deset dana, sa deja vu scenama od prošle godine. Ne sećam se jesu li me ikad zaobišle. Priroda se, po običaju, ne može odlučiti koje je godišnje doba, što savršeno odgovara virusima i bakterijama, a mojoj deci, kao da je žao da ostave te gluposti za nekog drugog, ugošćuju svakojake beštije kao da su mačići ostavljeni na milost i nemilost surovoj sudbini.
I tako je moja sudbina surova.
Princeza 2 nije bila na priredbi u vrtiću za kraj polugodišta, jer je ugostila streptokok. I ništa, čak ni silne domaće supice koje sam kuvala, prevencija višeslojne odeće, vitamini i sva čudesa, nisu mogle da spreče malog Nikolu iz vrtića da kine na njenu lutku. Nikola je, zasigurno, isti pristup streptokoku imao od drugog deteta, i voila, pre nego se okreneš, cela kuća ti je u horizontali.
Gledam tako po Fejsu, kako se porodice srećne, slikaju ispred prazničnog stola, jelke, čega sve ne, i sva umazana testom za kiflice, donosim čaj jednome, drugome u čaj trpam šumeći Prospan, jer ne prestaju da kašlju, a trećem, onom najvećem detetu, dok sisa Prospan pastilu (to mi je vrhunsko otkriće ove zime, pričaću vam) pretim da ako kaže svojoj mami da je bolestan da će mu prehlada biti najmanji problem koji je imao za praznike.
Pored njega servirani Nisita sprej, paketi maramica i daljinski upravljač. Siroče…
Pitam se kako ja nikad ne zalegnem?
Zašto barem ne odglumim?
Uglavnom, eto, borim se sa beštijama i usput odrađujem praznike. I trenutno mrzim svaku sekundu tih bitki. Ali ima jedna bitka, iskreno, u kojoj uživam. Slinavcima sam još prošle godine nabavila Nisitu. Ima predivnu sjajnu, plavo belu, kutijicu koju uvek držim na vidnom mestu. Sve do neki dan, kad je Princeza 1, umorna od brisanja i izduvavanja nosa zatražila svoju Nisiticu. Spremno sam je uzela i mala, slatka bočica je bila spremna za odrađivanje svog posla.
U čemu je gušt? Ne možete da zamislite sa kojom lakoćom ta mala, slatka Nisiticatrenutno olakša mojoj deci disanje, kako razdrma sav taj užas iz začepljenog nosa, koji nijedna od njih nije sposobna da izduva i koji im se sve vreme sliva niz grlo. Pobedila sam slinice, najodvratnije, najgušće, najproblematičnije slinice. Nisita i ja. Jednim potezom.
Rešavajući se dokaza o nemilosrdnom činu, Princeza, sad već čistog nosa viknula je:
-“Šta danas imamo sarmu za ručak?”
Da, pomislih, kuva se već tri sata, ali niko od njih nije, dok nisam upregnula Nisitu i oslobodila im njuh, imao pojma koliko sam se danas naradila.
Salveo CEE
