Na marginama sveta: Kad zasvrbe stopala
Ne smemo zaboraviti kako uvek ima nade...
– “Ana, čuješ li me?”
– “Gde si?”
– “U govornici. Recimo.”
– “Kakvoj govornici? Gde si?”
– “Ne znam zapravo, ali ostao sam bez novca.”
– “Ti si lud.”
“Ti si lud!” Rečenica koju sam toliko puta čuo da je više i ne čujem. Dođe mi kao “Dobar dan”.
Nisam paničar, bilo bi to poprilično loše za tipa poput mene. Nije ni Ana, zato sam je i nazvao sa poslednjim dirhamima da mi pošalje nešto čime bih uskočio u bus i vratio se u Marakeš.
Lagao sam je, nisam ostao bez novca, imao sam i previše novca koji ovde nisam mogao da zamenim ni za zrno peska, a peska je bilo svuda oko mene. U mojim čarapama, u ušima, u kosi, u torbi i flaši vode. Gde god sam pogledao svuda je bio pesak. Nije ga bilo jedino u mom nosu i to samo zato što sam bio dovoljno pametan da nakon iskustva sa Egiptom, ponesem Nisita mast u Afriku. Trebalo je da kažem Ani da mi pošalje još jedno pakovanje, jer je ovo bilo na izdisaju, ali pre bih ja stigao do nje, nego Nisita do mene.
Via Marakeš
Jusuf je stajao pored mene dok sam, pokušavajući da šapućem, urlao Ani lokaciju na kojoj se nalazim. Moje kartice, uključujući i SIM karticu, bile su beskorisne, baš kao i urlanje gde sam. Spustio sam slušalicu i pogledao u Jusufova stopala, nisam mogao da ga pogledam u oči.
Čovek je počeo da se smeje i pružio mi je kartu za bus.
-”Ja mogu da krenem sledeće nedelje.” rekao je na tečnom francuskom i izljubio me u oba obraza.
Nikad se nisam radovao busu krcatom ljudi kao tog dana. Nikad nisam video lepši autoput, kao ovaj koji me vodio u Marakeš.
Seo sam, tako prašnjav, i protrljao nos Nisitom.
Na stajalištu, koji sat vožnje dalje, u bus je utrčalo biće umotano od glave do pete i krenulo direktno prema meni.
Blješteće zelene “babouche” tapnule su pored mog sedišta (razmišljao sam kako sam Ani obećao da ću joj doneti jedne baš takve iz nekog berberskog sela) i pomerio sam se u stranu kako bi biće moglo da sedne.
-”Ti si lud.” – rekao je razigrani glas do mene.
Uvek ima Nade
Zabezeknuto sam podigao pogled sa papuča pokušavajući da prepoznam lice koje je odmotavalo maramu sa lica.
-Nada!?”
-”Budalo.” – rekla je pokazujući bele zube ispod punih usana.
Došlo mi je da je zagrlim kao brata, da bus nije bio pun Arapa i da nismo bili tu gde jesmo.
Nada je rođena Marokanka, ali je gotovo čitav život živela u Parizu zahvaljujući tati, koji je bio diplomata.
-”Nado, treba mi… ja sam se izgubio…nemam…Ijao, Nado!” – stisnuo sam joj levu šaku vrišteći od radosti.
-”Znam, nazvala me Ana. Imaš ludu sreću, čoveče.”
Vozili smo se još dva sata, dok sam joj prepričavao činjenicu da se u pustinji ne možeš izgubiti, jer gde god kreneš je pustinja, tako da ti je svejedno. Kako mislim da sam opljačkan, ali da zapravo nisam siguran. Kako Jusuf dolazi sledeće nedelje, a ja imam avion prekosutra za Španiju, kako sam potrošio svu Nisita mast, kako volim i nju i Anu, kako sam lud i srećan, kako Ani nisam kupio papuče i kako u pustinji nema bankomata.
Pričao sam i dok smo sedali u veliki auto, dok me vozač gledao kao neku skitnicu (budimo realni, to upravo i jesam), pričao sam dok smo se liftom penjali do njenog apartmana, pričao sam dok sam proždirao hladnu voćnu salatu kao da je jedem zadnji put u životu i skidao odeću sa sebe ostavljajući tragove peska po mermernim pločicama.
-”Treba ti tuš.” rekla je dok mi je peškir iz njenih ruku sletao na glavu.
Brišući paru sa ogledala, pogledao sam obraslu budalu u ogledalo. Žene su me spasile. Moja ljubljena sestra i njena koleginica sa faksa. I Jusuf, ali on je to uradio jer mu je bio potreban izgovor da ostane još jednu nedelju u onoj zabiti.
Javio mi je da se ženi iduće godine, u istom selu gde smo se obojica izgubili.
Ja mislim da se nikad neću oženiti – kako bih objasnio svojoj ženi da moram da idem samo zato što me svrbe stopala? Rekla bi mi da sam lud.
Salveo CEE
