Kralj urbane džungle: Ko je pravi protivnik

Nešto me neverovatno žulja, a ne mogu da shvatim šta.

Nešto mi toliko smeta da konstantno gubim nit, a to ne bi trebalo da mi se događa na ovako važnim sastancima, pogotovo ne u novonastaloj situaciji. Koncentraciju i samodisciplinu, nešto što inače smatram svojim najjačim adutima, sad opasno ugrožava još neidentifikovani neprijatelj.

Nešto jednostavno ne štima sa tim tipom. Prvo sam mislio da je pogled u pitanju – pogled iz kojeg seva neka pretnja, čak i kad je ostatak lica razvučen u osmeh. Možda je i do tog neprirodnog držanja kojim, kao da u svakom trenutku, po svaku cenu, pokušava da istakne prenaduvane grudne mišiće i široka ramena, ma koliko mu neudobno bilo. Dok sedi, prsi se, dok hoda i maše rukama, prsi se, čak i kad se saginje prema stolu, nekim čudom uspeva da se isprsi. A možda je i do tog iritantnog glasa.

Ne znam zapravo je li do njega ili do ovog nepodnošljivo suvog vazduha u prostoriji. Čim malo zahladni, u kancelarijama raspale grejanje kao da je napolju ledena kataklizma. Zimi na posao nosim laganiju odeću nego leti, a i dalje se znojim, pijem vodu i sisam isle k’o bombone. Nozdrve su mi tako suve i hrapave da se jedva ispred svih njih suzdržavam da ih ne počnem čeprkati (iako znam da bi to samo pogoršalo stvar). U trenutku se setim malog čarobnog trika koji mi je Gaga neki dan pokazala…

Odlazim u WC (dobro će mi doći da se malo priberem). Ne guram prste u nos, ali vadim iz džepa malu diskretnu tubicu sa spasonosnim sadržajem za moje iziritirane nozdrve. Nisita mast klizne kao melem na moje fizičke ranice, a i ove druge se učine odmah za nijansu lakšima. Svež udah bez smetnji razbistrio mi je misli. Trebalo bi češće da slušam Gagu i da obraćam pažnju na te male stvari kojima mi olakšava život, na te sitne izlive nežnosti i brige koje očigledno shvatam zdravo za gotovo.