Na marginama sveta

Za praznike sam išao kući. Volim da budem kod kuće, normalno. Lepo mi je kad vidim prijatelje sa faksa, kad sretnem komšinicu sa kojom sam se igrao u parku kao dete, koja se sad igra u parku kao dete sa svojim detetom, da čujem jezik koji sam naučio prvi od svih ostalih jezika, da popijem kafu uz koju uvek dobijem čašu vode i da spavam ispod postera Nirvane.

Volim to sve taman toliko dok ne odlučim gde ću dalje.

Prošlog utorka sam sreo Luku, koji radi u jednoj IT firmi. Kaže, vratio se upravo sa tromesečnog poslovnog boravka u Kini. Seli smo, besposličareći – on jer je na odmoru, ja jer sam besposličar, na tu kafu sa čašom vode u kafić u kraju i prepričavali jedan drugom 3 godine u kojima se nismo videli. Prepričavali sve ono što nije bilo na Fejsu ili Instagramu…

Odlučio sam. Idem u Kinu.

Na poleđini računa zapisao sam sve što sam smatrao važnim dok me je Luka upućivao u proceduru: viza, brutalan street food, ima smoga (Nisita sprej), kupi nove patike, ponesi rezervne baterije za mob (njih sto) i nešto u zadnjem redu što sad ne mogu da pročitam, ali sigurno nije važno.

Kod kuće sam, zahvalan na dobrom internetu, kuckao po tastaturi kako doći do Kine.

Mogao bih da letim…a mogao bih i vozom. Transsibirskom železnicom. Trnci su me prošli kad sam otvorio fotke koje je okruživao članak o tom putu. Moram ići. I moram ići ovako.

Ok, viza za Kinu, viza za Mongoliju i viza za Rusiju. Letim do Moskve, pa laganini kroz Sibir. Može.

Još samo moram da kažem mami. Veće su mi šanse da dođem do vize za Mars nego do maminog blagoslova za ovaj put, ali vredi pokušati. Držite mi palčeve. Uzimam isluiz džepa da me glas ne izda i krećem hrabro.