Student medicine u gradskom prevozu
Jedna od neslavnih turističkih ponuda Beograda tokom zime je stiskanje u gradskom prevozu u ranim jutarnjim satima.
Volim te vožnje na fakultet, dođu mi kao trening pred početak predavanja. Iskusno eskiviram masu ljudi koja se sapliće o stepenice tramvaja. Uvežbao sam rutinu: slušalice u ušima i pogled kroz prozor. Jedan tap na iTunes i uz Maroon 5 vožnja do Hrama Svetog Save postaje ugodan događaj.
Gledam, snimam, zaključujem, ćutim.
Vrata prevoza se nisu ni zatvorila, a muzika u mojim ušima je prestala. Pogledam – prazna baterija. Šta!?
Odjednom postajem svestan da oko mene sve vrvi od ljudi. I čuje se kašalj.
Zašto je prozor tako daleko?
Okrećem se u potrazi za najboljim ćoškom za stajanje i shvatam da me stiska nekoliko generacija ljudi. Tu je pospani radnik koji se vraća iz treće smene, dečak sa školskim rancem na leđima, baka sa pijačarskim cegerom i devojka koja nervozno gura ljude oko sebe, praveći scenu.
Nas četvoro ćemo sigurno da joj pokvarimo jutarnji selfi.
Grebanje u grlu i kašalj me ne brinu. Ne zato što sam budući lekar, već zato što sam naučio sve što ima o bolestima gornjeg respiratornog trakta tokom svoje prošlogodišnje epizode bronhitisa, koja me je koštala ocene iz anatomije.
Uz naglo kočenje tramvaja, dečak se stresao i zakašljao. Brojim – četiri puta, suvi kašalj. Dijagnoza: reakcija na hladno vreme. Sluzokoži je nekada potrebno i dve nedelje da se navikne ne promene u tempretaturi i vlažnosti vazduha.
Koji je beše najbolji lek za suvi kašalj kod dece?
Tada se teško nakašljala baka pijačarka. Čuo sam pucanje u plućima, dok je teški sekret napuštao njene bronhiole. Mislim – produktivan kašalj, pluća se naprežu, ona gubi snagu, teško se zaustavlja – ovo je sigurno neka infekcija. Okrećem se na drugu stranu.
Moj momenat panike shvatio je radnik treće smene, koji mi se nasmejao drežeći svoju žutu šaku preko usta. Onda se i on nakašljao – pušački kašalj.
Zašto se prevoz tako sporo kreće?
Ako sada izađem iz prevoza, zakasniću na faks i propade mi cela nedelja učenja. Dečakov kašalj je postao sve učestaliji, a baba je sela na prvo slobodno mesto. Radnik iz treće smene uživa u svojoj jutarnjoj rutini čišćenja pluća, a ljuta devojka se demonstrativno okreće od svih.
Potsećam se medicine: produktivni kašalj kod odraslih je posledica povećanog lučenja sekreta koji ima zaštitnu funkciju u plućima.
Umesto muzike na slušalicama, jutros mi svira orkestar kašljača.
Ali, zaista, ne brinem se za sebe. Naučio sam ovu lekciju dobro. Suvi kašalj kod dečaka treba smiriti oblaganjem grla, a baki treba nešto za razređivanje sekreta. Pušaču verovatno nema pomoći. Zabrinuo sam se za treću osobu, onu koja ne kašlje. Barem ne glasno. A koliko vidim, teško joj je i da proguta.
Postoje momenti u životu kada svoju sujetu nadjačamo ljudskošću. Video sam to mnogo puta, ali nikako nisam znao da je ovo jutro moj trenutak. Uspevam da odgurnem gospodina sa pušačkim kašljem iza sebe tek dovoljno da proturim ruku u ranac.
Svoje tajno oružije držim odmah pored knjige iz mikrobiologije.
U prevozu se lako gubi ravnoteža. Sirup ne dolazi u obzir, a ni šumeće tablete.
Uzimam jednu tablu Prospan pastila iz ranca, zatvaram ga i probijam se ispred. Kroz masu ljudi pružam ruku onome kome najviše trebaju – onoj nervoznoj, ljutoj, selfi devojci.
Gledam, snimam, zaključujem, ćutim.
Trudila da ne kašlje glasno, ali govor tela je odao. Sreća pa nisam imao slušalice i čuo sam da teško diše. Ako se ne reši ovoga, 100% opstrukcija.
Tramvaj staje. Pružam joj tablu Prospana i lagano se osmehnem. Tek kada je uzvratila osmeh, ja shvatim. Lepa je.
Salveo CEE
